„ Самоћа је тешка и злобна. Дочекала сам да сама тумарам по кући коју сам градила и стварала са својим човеком и децом. А онда су нестајали једно за другим. Највећу бол ми је изазвао губитак деце, сина и ћерке. Борили су се са тешким болестима, а ја гледала како нестају моја снага и моје узданице. Бол ме је убио , савила сам се од година и муке, али смрт никако не долази“, речи су времешне старице Добриле која броји своје самачке дане у селу Зеоке. Друштво јој праве мачке које и сметају, али и тугу блаже. Добре комшије се нађу да донесу храну, лек, понешто одраде. Дани пролазе, а она се за зиму спрема у приземљу, некада лепе и сређене куће. Не жели да иде са свог огњишта, жели да буде на својој земљи и близу својих, којих више нема. На иницијативу комшија Центар за социјални рад општине Лучани је организовао акцију једнодневне помоћи коју је реализовао уз помоћ Удружења „Драгачевско сунце“. Дрва су сложена, окречен је и очишћен простор који се користи за живот. Допремљене су намирнице и изнад свега пружено је мало наде да нико не сме бити заборављен и остављен. Ова прича је прича о хуманости на делу, када се споје потребе, љубав и разумевање. Ово је прича да није само епидемија вируса кобна за нас, много је разорније остављање и заборављање.

Наталија Дарковић, директор