Почетком децембра ЦСР Лучани у Гучи помиње своје четрдесетогодишње постојање и делање у драгачевском крају. Није лако ни набројати године, а камоли издвојити сећања везана за људе, догађаје, изазове и промене које су нас пратиле. Мењала су се времена, окружење, мењали се и смењивали људи, али „наш други дом“ је опстајао и ево, дан-данас представља синоним за социјалну заштиту у нашем крају. У представљању увек истичемо да смо „мали центар“, а вероватно нас тако доживљавају и у целокупном систему, али испуњавамо све обавезе, и моралне и професионалне, на начин који је примерен великим, овај пут „људима“. Јер, људи чине основ сваког односа и зато се трудимо да задржимо оно људско у нама, ма како то тешко било. Суочавамо се са чињеницом, као и остале колеге, да нас представљају као „бркате, гојазне и нервозне жене које псују“, као „неке тамо који отимају децу и гледају да се окористе“, преслишава нас ко стигне, врло често вређају лично, прете незадовољни, недозрели, немоћни. И у свему томе, покушавамо још увек да нађемо неко оправдање, образлажемо тренутком, несрећом, непажњом, али се полако „трошимо“. Начети смо личним причама, болестима које године и посао доносе, али се трудимо да их не пројектујемо на људе са којима радимо, када год је то могуће. И још увек смо спремни да ноћима не спавамо због доношења озбиљне одлуке, да користимо личне ресурсе да убрзамо решење нечије ситуације, да мотивишемо неке друге људе да се укључе и још увек верујемо. Верујемо да ће бити боље, да ће нас више разумети и више вредновати, јер смо спремни на даље изгарање и када нам неко каже : „Хвала“ и „Како сте?“. Верујемо да ће јавност схватити да нисмо свемоћни и да не можемо решити све проблеме који се нагомилају људима у души, кући, сламарици, а да при томе не трпимо. Када говорим о раду, осим оног што је везано за закон, стручне процедуре, професионалност, морам да истакнем и специфичност рада у срединама у којима свако некога зна и познаје, када обављате посао и док ходате улицом, седите у топлом дому или сте на заслуженом одмору. Тешко је рећи „не“, а не замерити се, јер треба живети у средини где се одбијање схвата као недостатак стручности или чист безобразлук. И ту долазимо до приче о професионализму који мора да се задржи, али мора се и опстати. У име свих четрдесет година упућујемо захвалност свим људима који су радили на успостављању социјалне заштите у средини, оснивању, раду на терену, сарадницима из месних заједница, установа и организација, локалној самоуправи, колегама који су дали свој велики допринос да се корисницима пружи одговарајућа подршка, појединцима и предузећима који су препознавали наше захтеве. Данас ЦСР Лучани има седам запослених, нема рачуноводственог радника, нити стручног радника за чијим ангажманом постоји потреба. Ангажујемо волонтера за стручне и озбиљне послове, што се граничи са неозбиљношћу. Делимо судбину тренутка и људи којима је помоћ потребна. Оно што нас чини задовољним је завршетак реконструкције зграде ЦСР у Гучи уз средства Министарства за енергетику и средстава локалне самоуправе, као и успешан и несебичан рад и разумевање у време епидемије. У сваком случају, наша прича се наставља у, надам се, повољнијим условима.

Директор, Наталија Дарковић